Nakon što smo mi iz Krajine odbili Vensov plan, Slobodan Milošević je izvršio smenu Milana Babića i kompletne vlasti koju je on predstavljao. Zamenio ga je Goranom Hadžićem, koji je već sutradan prihvatio plan, čime je bio utrt put za slamanje Krajine

Metodološki pristup u pisanju memoarske građe, u što spada i ovaj rad, ide od favorizovanja ličnosti do davanja većeg značaja događajima koji su predmet obrade. Pristup praktikovan u ovom radu biće kombinacija ta dva koncepta, zato što se na taj način može najpotpunije izraziti bit obrađivanog predmeta. Naime, poznato je da ličnosti prave događaje, a onda ti događaji u posledičnom nizu zahtevaju uključivanje većeg broja ljudi kako bi bili operacionalizovani.

Zašto ovaj tekst sada? Pored istorijske distance, motivacija je i vraćanje duga prema narodnom naporu.

Ali on se pojavljuje i stoga što su u međuvremenu, dok su glavni akteri istorijskih zbivanja ćutali, razni beznačajni ljudi u dnevno-političke svrhe izmišljali istoriju.

Umesto da su se držali činjenica, koje bi ih svele na neprijatno beznačajnu meru, umesto da su uvažavali istorijsku distancu, oni su pravili distancu od istine. Tome se moralo stati na put.

Vreme nacionalnog buđenja

Srpski narod i njegove države bili su u 20. veku uhvaćeni u okove dva paklena projekta. Jugoslovenstva kao državne ideje i komunizma kao vladajuće ideologije. U periodu vladavine ove dve ideje, koji nije bio kratak (trajao je sedamdeset godina), srpske države, Srbija i Crna Gora, su izgubile svoj suverenitet i integritet, a srpski narod identitet. Samo pod tim uslovom ta dva projekta su bila smislena za druge aktere u Jugoslaviji i u okviru međunarodne zajednice.

S kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka, ti projekti su počeli gubiti i međunarodnu i domaću važnost i to je otvorilo put za postavljanje srpskog pitanja kao nacionalnog i državnog pitanja. Glavna ličnost u tom nacionalnom buđenju bio je Slobodan Milošević, koji je otvorio to pitanje i time pokrenuo proces preispitivanja odnosa u antisrpski uređenoj Jugoslaviji po Ustavu iz 1974. godine.

Tada se, kako je duhovito i tačno primetio Milovan Vitezović, „dogodio narod“. Tačnije, narod je izišao na političku pozornicu, što je Slobodan Milošević iskoristio za objedinjavanje Srbije i anuliranje destruktivne uloge autonomija Kosova i Vojvodine. U istom političkom zahvatu i nacionalnom buđenju rešeno je i srpsko pitanje u Crnoj Gori, čime je ona prestala biti destruktivni činilac u Federaciji protiv Srbije. I takav minimalni državni oporavak Srbije izazvao je ogromnu nervozu u drugim federalnim jedinicama, pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji.

Njihova nervoza na političkom planu ispoljavala se kao atak na srpski narod, koji je živeo u tim federalnim jedinicama, prvenstveno u Hrvatskoj. Hrvati su vrlo brzo prešli put od lažnog bratstva i jedinstva do iskrenog ustaštva. Poništavanje suverenosti srpskog naroda kao konstituenta hrvatske države, kako je stajalo u Ustavu SR Hrvatske, bio je znak za akciju Srba u smislu odbrane svog pravnog položaja, a uvek sa obazrivim pogledom na iskustva Jasenovca i stradanja tokom Drugog svetskog rata.

Prvi institucionalni odgovor srpskog naroda bilo je usvajanje Deklaracije o suverenosti i autonomiji Srba na velikom Saboru u Srbu, 25. jula 1990. godine. Neupitni pokretač početnog otpora srpskog naroda bio je Jovan Rašković. On i srpski narod su se dobro razumeli. Na samom Saboru, posle govora Jovana Raškovića, okupljenoj masi obratio se doktor Milan Babić, čiji je govor za razliku od Raškovićevog dosta romantizovanog, imao sve odlike pragmatičnog političkog govora sa jasnom poentom.

Budući da sam po struci politikolog, uočio sam tu razliku, i s obzirom na to sa čim se suočavao srpski narod procenio sam da srpski odgovor mora prerasti iz pokreta u institucionalnu formu borbe protiv nacistički orijentisanih i agresivnih Hrvata. Vreme salonskog i disidentskog nacionalizma, čiji je protagonista bio Jovan Rašković je prošlo.

Prvi nesporazum između Jovana Raškovića i Slobodana Miloševića, bio je posle objavljivanja fonograma razgovora između Raškovića i Tuđmana, gde Rašković nije bio do kraja jasan u svojim stavovima. Drugom nesporazumu lično sam prisustvovao. Naime, na inauguraciji predsednika Miloševića, posle predsedničkih izbora devedesete godine, Rašković je prilazeći da mu čestita, krenuo od izvinjavanja za datu izjavu u NIN-u, uoči tih izbora, da je Slobodan Milošević srpskom narodu ukazao na slobodu, ali da mu nije doneo slobodu, govoreći da su to novinari pogrešno interpretirali.

Milošević je na to resko uzvratio „nema tu profesore moj izvinjavanja, sve je to politika“. A da je sve to politika, pokazala je činjenica da je Rašković nedugo zatim bio uklonjen sa političke scene u Krajini.

Došlo je vreme odsudne i konkretne borbe, što je tražilo nove metode i nove ljude. Na Saboru u Srbu upoznao sam Milana Babića, u kom sam prepoznao upravo takvog političara. Sutradan smo se videli u Kninu, gde sam mu izložio moje razumevanje načina borbe, koja je morala imati institucionalni karakter, sa čim se on saglasio. Prvi akt u tom smislu bio je raspisivanje referenduma o autonomiji srpskog naroda za devetnaesti avgust 1990. godine od strane Srpskog nacionalnog vijeća, kao organa izvršne vlasti, koji je izabran na Saboru u Srbu.

Referendum je sproveden prema zakonskim propisima i u ogromnoj većini potvrdio opredeljenje Srba za autonomiju. Napetosti i tenzije između Hrvata i Srba, uključujući i oružane čarke, koje su uvek bile uzrokovane hrvatskim napadom na Srbe, ukazivale su na približavanje i neminovnost rata. Sve to je ukazivalo da treba preći na čvršće oblike organizovanja i određenije forme borbe za slobodu i prava srpskog naroda.

Tu se, pre svega, misli na vojni aspekt, a potom i politički. Valja imati na umu da su sve naše odluke bile izraz reagovanja na već donesene odluke hrvatske strane, odnosno na referendum o otcepljenju Hrvatske od Jugoslavije. To ujedno pokazuje da je srpski pokret u Krajini bio autentičan i samostalan i da su sve odluke bile vođene situacijom na terenu.

Vreme nacionalnog zanosa

Milan Babić je bio talentovan političar sa punim razumevanjem vremena u kome deluje i sa elementima državničkog ponašanja i znanja. Umeo je i hteo da uči, što je delom proizilazilo iz toga što je bio stomatolog po struci, svestan svoje nedovoljne upućenosti u državne poslove, a delom i zbog ozbiljnosti situacije. U to sam se uverio prilikom svakog našeg susreta sa ozbiljnim srpskim intelektualcima sa kojima sam ga upoznavao u to vreme.

Ta njegova karakteristika omogućila je da se projekat državnog osamostaljenja Krajine, što ćemo pokazati u narednim redovima, dovede do kraja. Predložio sam mu da političku formu autonomije, podržanu referendumskom voljom naroda, konstituišemo odgovarajućim pravnim aktom. Taj akt je bio Statut. Zamolio sam profesora Ratka Markovića, uglednog srpskog pravnika, da napiše Statut Srpske Autonomne Oblasti Krajina, što je on i učinio. Taj Statut je usvojen na skupštini Zajednice opština Severne Dalmacije i Like 29. maja 1991. godine. Tim činom otvoren je put institucionalne zaštite prava Srba.

Prema odredbama Statuta formirani su organi vlasti – skupština, vlada i sudska vlast. Milan Babić je dobio mandat za sastav Vlade SAO Krajine. Pošto je on poznavao veći broj ljudi u Krajini od mene, iz razloga što sam ja deceniju ranije napustio Knin i otišao na studije u Beograd, najveći broj ministara u toj Vladi bio je njegov izbor. Ja sam mu sugerisao da bi bilo važno da u Vladi imamo i neko poznatije ime, te sam mu predložio Jovana Radulovića za ministra spoljnih poslova. Kako sam poznavao Jovana Radulovića najavio sam mu dolazak Milana Babića i moje malenkosti kod njega.

Do tog susreta je došlo sutradan, gde sam Jovanu Raduloviću obrazložio ideju, uz argumentaciju da je trenutak da svi oni koji su nešto stvorili u svojim karijerama daju to na uslugu svom narodu. Nakon dugog kolebanja, promišljanja i oklevanja Jovan Radulović je prihvatio ponudu i postao ministar u Babićevoj vladi. Pošto smo Radulović i ja živeli u Beogradu, bili smo često u kontaktu. On mi je rekao da smatra da kao pisac koji se uključio u borbu jednog malog naroda za njegova prava ima šanse da dobije Nobelovu nagradu za književnost. Pošto je uočio da mu je ambicija nerealna, povukao se i podneo ostavku na mesto ministra spoljnih poslova.

Na predlog Milana Babića predsednika Vlade SAO Krajine, Skupština je izabrala mene za ministra spoljnih poslova. Mimo naših očekivanja konstitutivno uobličavanje SAO Krajine izazvalo je nervozu u političkom Beogradu i kao protivmeru Beograd favorizuje ministra unutrašnjih poslova u Vladi Krajine Milana Martića, čoveka bez političkog iskustva i državne vizije.

Ovim se nipošto ne dovodi u pitanje njegov neupitni patriotizam. Konačno, njegova sužanjska haška sudbina i njegovo držanje pred tim inkvizitorskim sudom to i potvrđuju. Nesporazum između Krajine i Beograda, koji takođe valja istaći, nastupio je prilikom odluke o prisajedinjenju Krajine Srbiji, od prvog aprila 1991. godine. Istom odlukom priključila se SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, ponajviše zahvaljujući nespornom autoritetu i nepokolebljivom rodoljubu Časlavu Ociću ministru spoljnih poslova u vladi SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem.

Mimo naših očekivanja konstitutivno uobličavanje SAO Krajine izazvalo je nervozu u političkom Beogradu

Već u tom času počele su da se iskazuju razlike između nacionalnih ciljeva koji su rukovodili nas u Krajini i službenog Beograda, pre svih predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Još veću napetost izazvala je Deklaracija o ujedinjenju SAO Krajine i Autonomne Oblasti Zapadna Krajina u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, donesena 27. juna 1991. godine u Bosanskom Grahovu.

Ta Deklaracija bila je trn u oku zatočenika AVNOJ-a i njegovih odluka. Udar na AVNOJ, bio je udar i na komunizam, kako se to razumevalo u Beogradu. Krajina je ponovo postajala žrtva koja se nalazi između ustaškog čekića i komunističkog nakovnja u Beogradu, čime je samo potvrđena koalicija uspostavljena u Drugom svetskom ratu. Ove dve konfliktne situacije između Knina i Beograda, protivno opštem uverenju o poslušnosti Krajine Miloševiću, pokazuju da je srpski pokret u Krajini autentičan i autonoman, da se razumljivo oslanjao na Beograd, ali da nikada nije gubio svoju samostalnost. Rukovodstvo u Krajini uvek je pravilo razliku između kalkulantskog ponašanja vlasti u Beogradu i odlučnosti srpskog naroda u Srbiji da brani nacionalni interes.

Na ovom mestu, važno je istaći, da kada je presahla nacionalna vatra na Kosovu i Metohiji, da se ona prenela na Kninsko Kosovo kod crkve Lazarice i time pokazala svu mitsku snagu kosovskog opredeljenja i kosovskog zaveta. Moglo bi se reći, u nešto slobodnijoj formi, da je replika postala dostojna originala. Ulogu Srpske pravoslavne crkve i njenih velikodostojnika smatram veoma važnom i odlučujućom. Bez njenog učešća u celom nacionalnom nastojanju, rezultati bi bili manji, a možda ih ne bi ni bilo.

Osnivanje države

Proces razvoja SAO Krajine i njenog međunarodnog položaja zahtevali su od rukovodećih ljudi u Krajini da se krene ka višem stepenu organizovanja ka obrazovanju države. U tom smislu, dogovorio sam sa Milanom Babićem da ću po uzoru na Ustav Republike Srbije napraviti prilagođeni Ustav Republike Srpske Krajine u pogledu izvršnih ovlašćenja predsednika republike i vlade, što sam i učinio. Ustav je kucala daktilografkinja Dušanka Jovanović u Institutu za novinarstvo, čiji sam ja bio direktor.

Tekst Ustava odštampan je u dva primerka, od kojih sam jedan dostavio Milanu Babiću, a drugi Časlavu Ociću sa idejom da se jednovremeno usvoje na dva različita mesta, u Kninu i u Belom Manastiru od Skupština obeju Srpskih Autonomnih Oblasti. Na sednicama zakazanim za Nikoljdan, 19. decembra 1991. godine, Ustav je jednoglasno usvojen, i Srbi su prvi put u istoriji dobili svoju državu zapadno od Drine i Dunava.

Umesto da smo ovim činom olakšali svoju državnu egzistenciju, naš hod po mukama će tek početi. Naime, dok smo mi težili samostalnosti i suverenosti, Milošević je zajedno sa zapadnim silama i Tuđmanom pregovarao o tzv. specijalnom statusu Srba u Hrvatskoj. U tom cilju, u novembru 1991. godine, Milošević je pozvao Milana Babića i mene na razgovor u Predsedništvo Srbije na Andrićevom vencu, kako bi nas obavestio o svom naumu.

Usledila je žestoka rasprava između Miloševića, Babića i mene, gde smo nas dvojica odbijali mogućnost specijalnog statusa. Žestina rasprave mi je pokazala da se uspostavljene distance gube i da smo sa per si prešli na per tu. Kulminacija nesporazuma u razgovoru među nama nastupila je u času kada je Milošević kao izlaz iz nastale situacije izneo predlog da na teritoriji Vojvodine osnujemo novi Knin i da preselimo stanovništvo tamo, jer je to konačno i naša zemlja. Nije bilo teško zaključiti na šta je smerala ta ponuda. Tu je razgovor bio prekinut.

Kakav je predsednik Milošević bio čovek ilustrovaću sledećom anegdotom. Kada nas je ispraćao iz kabineta, stavio je ruku na dovratak i čekao da mi uzmemo gornju odeću. Svemu tome prisustvovala je njegova sekretarica Mirjana. Svoj mantil sam lako izdvojio sa zajedničke vešalice, dok je Milan pod neonskim svetlom uzeo Miloševićev kaput, koji je bio sličan njegovom. Kako je Milan bio gotovo dva konfekcijska broja veći od Miloševića, počeo je da otežano navlači Miloševićev kaput, na šta je Milošević, nakon onolike svađe, šeretski primetio: „Milanče, rano ti je za taj“.

Svedok sam još jedne anegdote, koja se desila takođe u Predsedništvu Srbije na Andrićevom vencu, na sastanku rukovodstava Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Na sugestiju Radovana Karadžića predsedniku Miloševiću da bismo možda trebali da napravimo neke ustupke Zapadu, a da vitalne interese branimo neodustajno, Milošević je uzvratio: „Radovane psihijatru moj, ajkula se ne pripitomljava hranjenjem“.

I još jedna anegdota, kojoj nisam prisustvovao, a koju mi je ispričao Brana Crnčević. On je Miloševiću jednom prilikom rekao kako ima veliki problem, jer se na Gazimestanu 1989. na Vidovdan, srpski narod zaljubio u njega, a njegova žena, kao svaka žena, počela je da mrzi svoju konkurenciju. Ova anegdota izražava pravi položaj Miloševića i odnos njegove supruge Mirjane prema srpskom narodu preko Drine, kojeg je mrzela i doživljavala kao četnike. Čini mi se, da je u tome sadržana celokupna šizofrenija novije srpske istorije.

Pregovori u Parizu

Ne postigavši cilj u razgovoru sa Babićem i sa mnom oko specijalnog statusa Srba u Hrvatskoj, nakon nedelju dana, Milošević je predložio da na istu temu razgovaramo u holandskoj ambasadi u Parizu, misleći valjda na efekat opsenivanja prostote, nimalo ne računajući s tim da smo mi, iako mladi, kroz borbu koju vodimo brzo sazrevali.

Do tog razgovora je i došlo. U delegaciji RSK bili smo Milan Babić, Lazar Macura, Časlav Ocić i ja. Za Pariz smo putovali iz Beograda preko Haga, Falkonom Savezne Vlade, zajedno sa profesorima Kostom Mihajlovićem i Ratkom Markovićem, koji su išli u Hag na sastanak o sukcesiji SFRJ. Prilikom rastajanja i našeg produžavanja za Pariz, na vetrovitom aerodromu u Hagu, Ratko Marković mi je rekao „Boro ne slušajte Miloševića, slušajte sebe“.

Ne znam šta mi je bio jači utisak, da li sam bio više obradovan iskrenim rodoljubljem profesora Markovića ili razočaran Miloševićevim izdajničkim kalkulacijama. Bilo kako bilo, mi smo stigli u Pariz. Bili smo iznenađeni što nam francuska policija nije dozvolila da stupimo na tle Francuske, nego su nas dovezli u eksteritorijalni deo u holandsku ambasadu. Razgovor je počeo tačno u 12 časova, pod predsedavanjem holandskog ambasadora u Francuskoj, Vejnanca, uz prisustvo Gerda Arensa, u svojstvu predstavnika Evropske zajednice.

Vejnanc je u uvodu rekao da je cilj sastanka da se dogovori model specijalnog statusa Srba u Hrvatskoj. Delegacija Republike Srpske Krajine se usprotivila takvom predlogu i argumentovala svoju poziciju. Glavni argument je bio da smo mi suveren narod i da smo svoju suverenost konstituisali u državu Republiku Srpsku Krajinu. Nakon toga Vejnanc je dao pauzu.

Kako smo od naše obaveštajne službe u Beogradu dobili informaciju da je Gert Arens folksdojčer iz Banata i da odlično govori srpski, palo mi je na pamet da se poslužimo trikom u toku te pauze. Kada je Arens bio u našoj blizini, i kad smo bili sigurni da nas može čuti, praveći se da ne znamo da nas razume, Milan Babić i ja smo počeli da iznosimo stavove potpuno suprotne od onog što ćemo zastupati u nastavku sastanka, s ciljem da vidimo da li ima promene u njihovom stavu oko specijalnog statusa ili je ono što je rečeno u uvodu sastanka definitivna ponuda.

Nastavak razgovora je počeo uz ručak i naši domaćini su smatrali da sa stanovišta njihovog interesa sve ide u dobrom smeru, s obzirom na to da smo nastavili razgovor sa pitanjem šta podrazumeva specijalni status, te smo ponuđeni najboljim vinom. Kako se razgovor dalje odvijao Milan Babić, Lazar Macura, Časlav Ocić i ja smo odbijali svaku mogućnost specijalnog statusa Srba u Hrvatskoj, na kome su oni insistirali, ostajući čvrsto pri stavu da svoju suverenost ugrađujemo u svoju državu.

Gotovo u šoku Vejnanc i Arens konstatovali su da stvari ne idu kako treba. U to je stiglo posluženje novog vina, koje je više ličilo na ocat, nego na vino, iz čega smo zaključili da je to opomena za neposlušne. Vejnanc je predložio da Arens stupi u vezu sa Miloševićem u Beogradu i da ga obavesti da su razgovori propali. Kada se Arens posle tog razgovora vratio za pregovarački sto, obavestio je Vejnanca o sadržaju razgovora, a glavna ocena je bila da je Milošević rekao da smo mi ludi, na šta sam ja cinično primetio, da nisam imao utisak da Arens ide na razgovor sa psihijatrom, nego sa predsednikom Srbije. Tu je razgovor prekinut. Rastali smo se bez rukovanja.

Patriote na delu

Na ovom mestu, pre nego što pređemo na razmatranje ključnog pitanja o Vensovom planu, želim da istaknem da su veliki doprinos u borbi za Krajinu dali Milan Zukanović, vlasnik Kolinga, Dragan Pavlović građevinski preduzetnik i harambaša Čuvara Hristovog groba i Branko Dragaš, bankar.

Dragan Pavlović je najviše doprinosio Krajini, time što je održavao i negovao kvalitetne i korisne odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Zajednička borba za srpsku stvar u Krajini i bliskost karaktera učinili su nas trajnim prijateljima.

Branko Dragaš je višestruko finansijski i materijalno pomagao Krajinu. Kasnije smo postali kumovi, tako što sam njegovog sina Konstantina držao na krštenju.

Posebno ističem doprinos Lazara Guteše, advokata iz Vršca, poreklom iz Like, koji je pomagao Krajinu snabdevajući je hranom i lekovima. Lazara Gutešu sam upoznao na hirotonisanju vladike Atanasija Jeftića u Vladičanskom dvoru u Vršcu. Taj prvi susret, njegova punoća, utemeljili su moje prijateljstvo sa njim zauvek. Izgleda da u životu ima takvih mesta, koja i pre nego što se dogode kao da su već postojala. Takvo je svakako moje prijateljstvo sa Lazarom Gutešom.

Preko Milana Zukanovića održavali smo veze sa rukovodstvom Srbije, pre svih sa Radmilom Bogdanovićem, predsednikom Skupštinskog odbora za Srbe izvan Srbije, najčasnijim i najdelotvornijim čovekom te vlasti, koji se nesebično zalagao za srpske uspehe u Krajini. Da je Srbija imala više takvih ljudi, imala bi manje problema s kojima se suočavala u to ratno doba.

Kako je Hrvatska 31. marta 1991. godine izvršila agresiju na Krajinu, i rat postajao sve ozbiljniji, morali smo voditi brigu o snabdevanju hranom. Prirodno, obratili smo se Srbiji. Milan Babić je zamolio predsednika Miloševića da Srbija obezbedi hranu za Krajinu za ratnu zimu koja predstoji, na šta je Milošević rekao, obraćajući se Babiću i meni: „Momci ne brinite, pomoći će vam Srbija, jer je ona kroz svoju burnu istoriju pomagala i neprijatelju“.

Uputio nas je na Radomana Božovića, koji je u to vreme bio predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, uz komentar „Pokrajina vi – pokrajina oni, pa sarađujte“. Ta saradnja je tekla besprekorno. Ovde u Beogradu, nastavio je Milošević, sarađujte sa ministrom policije Radmilom Bogdanovićem. On je najpredaniji i najpouzdaniji. Mislim da je vaša pobuna njega ostavila bez sna.

Obratili smo se Radmilu Bogdanoviću i on nas je odmah primio. Preneli smo mu sadržaj razgovora sa Miloševićem, na šta je on dodao da ga je predsednik već informisao. Na naše molbe za pomoć on je kazao da će učiniti sve što treba, uz predlog da bi bilo dobro da se i mi potrudimo, i da sami odemo u Istočnu Srbiju i zamolimo direktore preduzeća prehrambene industrije da pomognu.

U tu svrhu obezbedio nam je kamione transportnog preduzeća Transšped, sa kojima sam ja krenuo put Istočne Srbije. Tamo sam bio dočekan veoma srdačno i usledila je nesebična pomoć. Iz cele te operacije, pamtim i ističem jedan detalj, koji se desio u Zaječaru. Kamion Transšpeda u kog su tovareni brašno i ostala hrana, bio je parkiran u blizini autobuske stanice. Odjednom se prema kamionu uputio čovek sa kolicima natovarenim sa džakom brašna, prišao kamionu i rekao „braćo, ovoliko od mene, ja toliko dajem od srca za naš narod“.

Bio je to čika Stanoje, čovek koji je već zašao u osmu deceniju života. Kada sam video taj prizor, pomislio sam u sebi, i žao mi je što to nisam rekao na glas da i on čuje, pa mi ne možemo izgubiti. Nažalost, nije se mnogo pitao čika Stanoje. Pitao sam se usput zašto nas je Bogdanović uputio u Istočnu Srbiju. Mudri Radmilo Bogdanović, time je ispitivao reakciju Istočne Srbije na srpsku borbu u Krajini i Istočna Srbija je položila taj ispit. Prestoni Beograd je povodom Krajine pao na tom istorijskom ispitu.

Vredan pažnje i poštovanja u tadašnjoj Vladi Srbije bio je njen ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović. Bio je čovek širokih uvida, velike tolerancije i razumevanja. U takav njegov karakter i osobine mogli su da se smeste i nesporazumi između Vlade Krajine i Slobodana Miloševića. Sred tih nesporazuma, Jovanović je imao sluha da se sretne s Milanom Babićem i sa mnom i da učini mnogo na relaksiranju odnosa. Ministar Jovanović bio je čovek dijaloga i diplomata prvoga reda.

Intelektualnu podršku Krajini, svojim savetima šta nikako ne smemo činiti, dao je Kosta Čavoški, a šta je najbolje da činimo Leon Kojen. Čavoški je svoje političko iskustvo i pravna znanja nesebično prenosio na nas, dajući našoj borbi višu formu. Kojen je svojim geopolitičkim znanjem i dobrim poznavanjem međunarodnih odnosa, tu vrstu saveta davao s potpunim uverenjem da podržava ispravnu stvar. Lično mi je mnogo pomogao u donošenju odluke da podnesem ostavku u Vladi Krajine, novembra 1994. godine, o čemu će biti reči kasnije.

Akademik Miodrag Jovičić pomagao je savetima iz oblasti ustavnog prava, a redovni profesor Fakulteta političkih nauka Momir Stojković savetima iz domena međunarodnih odnosa i spoljne politike.

Zorana Obrenovića uočio sam preko teksta u listu Politika, koji je išao u dva nastavka. Tu je on 1990. godine odredio strateške tačke nacionalne i državne politike. To je bio najozbiljniji tekst tog vremena u kome se lomila sudbina srpskog naroda. Nakon izvesnog vremena i lično sam ga upoznao, konsultovao se sa njim oko poteza koji su najbolji za srpski narod u Krajini, za šta je on uvek imao valjan odgovor. Tada smo postali prijatelji i ostali to sve do danas.

Vensov plan

Nakon bezuspešnih pokušaja da Republika Srpska Krajina pristane na specijalni status u okviru Hrvatske, usledio je Vensov plan kao ponuda za rešenje situacije.

Ovde valja napomenuti da je Slobodan Milošević za sve vreme rata u Krajini i nakon njega, održavao odnose sa Franjom Tuđmanom. Najvažniji od sastanaka koji su oni imali u to vreme, bio je sastanak u Karađorđevu. Dok je javno i deklarativno zastupao integralnu nacionalnu politiku, koja je u nacionalni korpus uključivala i Srpsku Krajinu, on je tajno pravio ustupke Franji Tuđmanu. U tom vremenu mobilisao je srpske mladiće iz Srbije da ginu u Krajini koje se već odrekao. To je vrhunac političkog cinizma, koji je za posledicu imao sukobe unutar srpskog naroda, što je nanosilo ogromnu štetu nacionalnom pokretu.

Govorilo se u to vreme u Srbiji – dok naša deca ginu u Krajini, Krajišnici se šetaju po Beogradu. To je bio pakleni plan za razbijanje nacionalnog jedinstva. Miloševićevu deklarativnu podršku nacionalnoj politici, zarad opstanka na vlasti u Srbiji, jer se jedino tako moglo opstati na vlasti, mi smo u Krajini sasvim svesno koristili za podizanje nacionalnih ciljeva, mada smo bili svesni da on vodi potpuno suprotnu politiku. To se znalo u užim krugovima. Šira javnost nije bila upućena u to.

Vensov plan je predviđao teritorijalni integritet Hrvatske u njenim avnojevskim granicama, a Krajina je tretirana kao zbir UNPA zona unutar Hrvatske, koje bi za početak štitile međunarodne snage UNPROFOR-a, raspoređene po principu mrlja od mastila. Na pregovorima oko Vensovog plana u Kninu, između Babića i generala Maraka Guldinga, predstavnika Ujedinjenih nacija, bilo je govora o raspoređivanju međunarodnih snaga UN-a po graničnoj liniji između Krajine i Hrvatske, po uzoru na Kiparski model.

U pauzi tih pregovora, koju je Marak Gulding iskoristio za razgovor sa predsednikom Miloševićem, Milan Babić me je obavestio o mogućoj promeni u raspoređivanju međunarodnih snaga, uz komentar „ima nade za nomade“. U nastavku sastanka, general Marak Gulding, izvestio je Milana Babića da se Milošević protivi bilo kakvoj izmeni, što je kod Babića izazvalo zaprepaštenje.

Vensov plan je predviđao i povlačenje JNA sa teritorije Krajine. Dva dana uoči 1992. godine javio mi se Milan Babić iz Knina, da me obavesti da je dobio poziv za sastanak kod Borisava Jovića i nije mu saopšteno šta će biti tema razgovora. Dogovorili smo se da kada stigne u Beograd i završi taj sastanak, da se obavezno vidimo.

Kasno uveče 30. decembra 1991. godine, došao je kod mene i preneo mi sadržaj razgovora. Razgovor je bio o Vensovom planu. Ovde valja napomenuti, da smo mi o Vensovom planu razgovarali pre toga u više navrata i ocenili da je on za nas neprihvatljiv. Istina, do tog zaključka smo kasnije došli i na osnovu mišljenja Zorana B. Đorđevića (Prilog 1 ispod teksta) iz Amerike, koji je u svom pismu naslovljenom na Babićevo i moje ime detaljno obrazložio pogubnosti tog plana po interese Republike Srpske Krajine.

Zoran Đorđević zaslužuje veliku pažnju, jer je svojim savetima, budući da je bio veoma obavešen o tokovima američke politike, vrlo precizno i korisno učestvovao u vođenju naše politike, na šta smo mi pristali. To se odnosilo na savete pre Vensovog plana, o Vensovom planu i posle njega.

Zoran B. Đorđević je bio ugledan profesor na Harvardu i svoj ugled je založio za borbu srpskog naroda i njegova prava. U žargonu smo ga zvali Mihajlo Pupin našeg doba. Borba za zajedničku stvar isprva nas je učinila bliskim saradnicima, da bi se vremenom pretvorila u iskreno i trajno prijateljstvo. Svoje angažovanje na srpskoj stvari Zoran B. Đorđević je nastavio i u vreme rata u Bosni i Hercegovini, s početka preko nas, a kasnije i direktno sa rukovodstvom sa Pala.

Mada smo Babić i ja o neprihvatljivosti Vensovog plana pričali i ranije, on mi je saopštio da je u razgovoru sa Borisavom Jovićem pristao na plan. Jović je to iste večeri i objavio. Slabost Milana Babića pokazala se kao naš veliki hendikep za definitivno odbijanje plana, što će uslediti u toku januara 1992. godine.

Naime, iskoristio sam priliku da na sastanku Skupštine SFRJ, koja se održala na samom početku januara 1992. godine, preko Mile Paspalja, predsednika Skupštine Republike Srpske Krajine, odbijemo Vensov plan i time dospemo u željenu poziciju. Odbijanje plana u službenom Beogradu bilo je ravno gromu iz vedrog neba i izazvalo je ogromnu nervozu. Tim činom Mile Paspalj se uspostavio u javnom i političkom životu na velikoj sceni, što će kasnije Miloševićev režim preokrenuti u svoju korist. Od tog trenutka počinju brutalni napadi od strane Miloševića na sve nas, a pre svih na Milana Babića.

Miloševićevo pismo

Kako je Milošević imao razvijenu mrežu političkih organizacija u Krajini, koje su radile što legalno, što ilegalno, i preko kojih je počeo agresivno delovanje, to sam iskoristio da Milanu Babiću predložim da zabranimo rad Komunističke partije u Krajini, uoči Božića 1992. godine. Rekao sam mu da su komunisti nama Srbima hteli da ukinu Božić, te da je prilika da mi njih ukinemo na Božić.

Babić se saglasio sa tim i ja sam napisao Uredbu o zabrani rada Komunističke partije i drugih komunističkih organizacija na teritoriji Krajine, jer oni svojim delovanjem umanjuju odbrambenu sposobnost Krajine, koja je napadnuta od Hrvatske. Babić je potpisao Uredbu koja je stupila na snagu odmah. Taj politički i pravni potez izazvao je ogroman revolt u službenom Beogradu.

Nemajući kud, i ne mogavši da postigne cilj spletkaranjem preko posrednika, što je najčešće činio, Milošević je bio prinuđen da se direktno uključi u tu političku borbu. Usledilo je njegovo otvoreno pismo (vidi Prilog 2 ispod teksta) upućeno srpskom narodu u Krajini, a stvarno adresirano na Milana Babića, sa glavnom porukom da je Milan Babić izgubio podršku naroda i da mora biti smenjen.

Procena nam je bila da na to pismo svakako treba odgovoriti, pa sam se obratio Matiji Bećkoviću, koji je u tom času predsednik Udruženja književnika Srbije.

Došao sam na zakazani sastanak sa Matijom u Udruženje, predstavio mu o čemu se radi, u šta je on već bio upućen, jer je Miloševićevo otvoreno pismo bilo publikovano. Matija Bećković je u svom stilu, na poetičan i elegantan način, izneo nekoliko teza, koje sam ja uz ostale činjenične stvari, ugradio u pismo odgovor, koje je potpisao Milan Babić. Glavna teza odgovora je bila da su naše ruke ispružene Srbiji, a da li će ih Srbija prihvatiti to ne zavisi od nas. Sećam se, kada sam diktirao tekst odgovora daktilografkinji Dušanki Jovanović, da je ona plakala, iz čega sam zaključio da je sadržaj pisma bio odgovarajući. (Vidi Prilog 3 ispod teksta.)

Zoran Đinđić je iskazao puno razumevanje za našu poziciju, stao na našu stranu, što je kasnije i javno zastupao, na čemu smo mu bili zahvalni

Kako predsednik Milošević nije mogao da pismom završi stvar, a budući da mu se žurilo da ispuni obaveze prema zapadnim partnerima, on je organizovao sednicu krnjeg Predsedništva SFRJ, vojnog rukovodstva JNA i rukovodstva Republike Srpske sa rukovodstvom Krajine 31. januara 1992. godine. Pored rukovodstva Krajine na tu sednicu pozvao je i predstavnike opština iz Krajine, da, oslanjajući se na njih i njihovu fasciniranost i uplašenost, postigne cilj, da se prihvati Vensov plan.

Sednicu je otvorio Borisav Jović u Palati Federacije, gde je pored njega sedeo i Blagoje Adžić, načelnik štaba JNA. Borisav Jović je izložio cilj sastanka, a to je bilo prihvatanje Vensovog plana. Na to je usledio naš argumentovan odgovor, zašto plan za Krajinu nije prihvatljiv.

Milan Babić je izveo ubedljivu argumentaciju za to, u čemu smo mu se i mi drugi članovi Krajinskog rukovodstva pridružili. Nemušti govori predstavnika opština iz Krajine nisu ništa pomogli, osim što su otkrili model vladanja Miloševića, da uvek ima dve strane na istom terenu, kako bi ih u podesnom trenutku međusobno suprotstavio. Sastanak koji je trajao tri dana i tri noći, obilovao je žestokim polemikama, pa i pretnjama od strane Jovića i Adžića, i na kraju stvari su bile kao na početku. Krajina nije prihvatila Vensov plan. Sastanak je završen treći dan, drugog februara 1992. godine, čime je politička drama privremeno okončana.

Ceneći ukupnu situaciju i postojanje ozbiljne opasnosti za Babića i mene, čak i od fizičke likvidacije, pozvao sam Zorana Đinđića da nas primi. Iako je već bila ponoć, on nas je primio u svom stanu na Studentskom trgu. Procenio sam da nam je boravak u prisustvu opozicionog lidera, kakva takva zaštita u odnosu na brisani prostor, što je u tom trenutku za nas bio Beograd. Zoran Đinđić je iskazao puno razumevanje za našu poziciju, stao na našu stranu, što je kasnije i javno zastupao, na čemu smo mu bili zahvalni.

Smena Babića

Dve nedelje kasnije, Milošević ne odustaje, i saziva kozačku skupštinu u Borovu selu, skupljajući sa konca i konopca tzv. poslanike, da bi uz kakav takav legitimitet preko Mile Paspalja izvršio smenu Milana Babića i kompletne vlasti koju je on predstavljao.

U tom prljavom poslu, nelegalnom u punom značenju te reči, sramnu ulogu je imao profesor Pravnog fakulteta Budimir Košutić. Časnu ulogu u odnosu na Vensov plan i protivljenje Vensovom planu imao je Mirko Jović, koji je organizovao proteste u Beogradu tim povodom. Tako se i u ovoj prilici pokazalo da zlo i dobro idu naporedo, kako bi se uspostavila za podnošenje života neophodna ravnoteža.

Za tzv. predsednika Krajine na toj sednici je izabran Goran Hadžić, koji je već sutradan prihvatio Vensov plan, čime je bio utrt put za slamanje Krajine. Jedna od glavnih odredaba Vensovog plana bila je povlačenje JNA iz Krajine, što je u toku marta 1992. godine i obavljeno. Sećam se kada su tenkovi i druga oprema JNA iz Knina, uz Derale, išle prema Bosanskom Grahovu, jedna baka iz Strmice je rekla „ode moja država, pitanje je dana, kada ću i ja za njom“.

Ne verujem da nisu znali Slobodan Milošević, Borislav Jović i Blagoje Adžić, ono što je baki koja je izgovorila ovu istorijsku rečenicu bilo jasno kao dan. Umesto JNA kao oružana zaštita Srba od zlikovačke Hrvatske, bili su instalirani vojnici Ujedinjenih nacija u misiji nazvanoj UNPROFOR. U Krajini je nastupio eksplozivni mir, čime su stvoreni uslovi da se prema scenariju zapada rat prenese na teritoriju Bosne i Hercegovine, što se i dogodilo maja 1992. godine.

Dešavanja u Bijeljini
Izvor: standard.rs